Šetajući ulicama centra Beograda, svakog dana vidimo sve više posetilaca. Mnogi se kreću u grupama, prateći turističke vodiče koji pričaju o gradu. Kažu mi prijatelji koji već dugo rade u turizmu da Srbija privlači turiste iz mnogih, raznolikih kultura i sredina. Posetioci se razlikuju po godinama, obrazovanju, navikama i očekivanjima. Neki dolaze u organizovanim grupama. Drugi putuju sami. Mnogi su, kažu mi prijatelji, samo u prolazu. Srbija je samo jedna od stanica na njihovom putovanju. Obično se ovde zadrže nekoliko dana pre nego što produže dalje. Imajući to u vidu, razmišljam često koliko mora biti teško turističkom vodiču da ispriča priču prijemčivu svakome. Još je teže ostati iskreno entuzijastičan — ili bar ostaviti takav utisak, dok se iste priče ponavljaju iznova i iznova.

Naravno, nijedan turistički vodič ne može baš svaku priču učiniti zabavnom za sve. Ali mora je ispričati tako da posetiocima okupira pažnju i drži ih budnim dok šetaju gradom. Kada prolazim pored grupa turista, često čujem kako se iznose istorijske činjenice ili kratke anegdote o znamenitim ličnostima. Razmišljam: koliko od toga turisti zapravo razumeju? Kao neko ko je nedavno postao licencirani turistički vodič, sa godinama iskustva u radu sa strancima širom Balkana kroz rad u Američkom savetu (American Councils), često se pitam i šta ti posetioci zaista žele da znaju. Šta oni upamte iz priča o ljudima poput Mike Alasa, na primer?

Priča ne mora biti zanimljiva svima. Ali, nikada ne sme da bude dosadna. To je nešto što sam naučio od mojih kolega i drugih Amerikanaca sa kojima sam radio tokom proteklih šesnaest godina. Možda zvuči kao generalizacija, ali verujem da je ključni deo američkog obrazovanja i kulture učenje kako da se ljudi animiraju i uključe u diskusiju. Ipak, često čujemo da Amerikanci malo znaju o ostatku sveta. To možda delimično i jeste tačno, ali takvu generalizaciju treba pažljivo uzeti. U mojem slučaju, većina Amerikanaca koje sam upoznao dolazila je na Balkan sa bar nekakvim znanjem o regionu. Naravno, upoznao sam i one koji su znali malo o nama ili nisu bili naročito zainteresovani. I to je u redu — mi jednostavno nismo fokus njihovog interesovanja (zanimljivo je da sam često baš te malo za nas zainteresovane posetioce smatrao najfascinantnijim; njihovi utisci bili su najsponatniji i najiskreniji).

Ono što želim da kažem jeste da su Amerikanci koji posećuju Beograd, Srbiju i Balkan izuzetno raznoliki po onome što znaju i onome što žele da iskuse. Nemoguće im je pronaći zajednički imenitelj. Ipak, nekoliko stvari ih, mislim, povezuje. Cene dobru uslugu. Imaju običaj da ostave dobar bakšiš — što sam često viđao, a o tome i od drugih slušao. Iznad svega, bar po mom iskustvu, pamtili su ljude koje su na putovanjima sretali. Mnogi su mi rekli

da su priče koje su im ostale u sećanju upravo one koje su čuli od ljudi koji su na njih ostavili utisak. Sećaju se, dakle, onih koji su pričali priče. Verujem da ovo važi ne samo za Amerikance, već i za posetioce iz drugih zemalja i kultura. Upravo zato vas pozivamo da nam se pridružite na našim radionicama o pričanju priča o kulturnom nasleđu — u ARC-u, na kojima istražujemo kako pripovedanje priča oživljava ljude i mesta.

Slaviša Raković,

Direktor Predstavništva American Councils for International Education in Serbia