Prošlo je gotovo trideset godina otkako mi je ispričala tu priču i, iskreno rečeno, nikada joj nisam pridavao previše pažnje. Jednostavno nisam mogao da razumem kako neko može toliko da brine zbog nečega što mi je delovalo sasvim svakodnevno. Sa moje strane, ne postoji neka „velika“ priča o prvom susretu sa videorekorderom, mobilnim telefonom ili internetom (rođen sam 1991. godine, za kontekst).

Ispostavilo se da sam samo morao da sačekam svoje srednje tridesete da bih stekao priču vrednu prepričavanja ovde, u Američkom resursnom centru. Opremljeni smo čitavim nizom uređaja i savremene tehnologije potrebne za neke od naših programa, a jedan od njih je i 3D štampač. Za ovu tehnologiju znam već dugo, ali nikada nisam imao priliku da joj se približim i vidim je iz prve ruke. Za potrebe radionice 3D Printing Innovation Lab trebalo je da odštampamo model ljudske šake. Štampaču su bila potrebna oko tri sata da završi posao, a ja sam skoro polovinu tog vremena proveo pored njega, zagledan kroz providno kućište.

Dok sam sedeo tamo, opčinjen čitavim procesom, nisam mogao da odolim da ne pomislim na Zvezdane staze, Peti element i druga naučnofantastična remek-dela koja su obeležila moje detinjstvo. Istovremeno sam osećao i posebnu povezanost sa svojom pokojnom bakom, gotovo kao da sam mogao da je čujem kako sa zadovoljnim izrazom lica govori: „Jesam li ti rekla?“

Pretpostavljam da ću za nekoliko decenija i ja daviti svoje unuke dosadnom pričom o tehnologiji koju će oni verovatno koristiti bez mnogo razmišljanja.

Nisam naročiti ljubitelj tehnologije i, kako godine prolaze, postajem sve staromodniji. Međutim, ARC ima poseban uticaj na ljude. On ne pruža samo resurse, već i ideje. Nije tu samo da deli informacije i sadržaj, već i da inspiriše. Ako jedan prašnjavi bibliotekar poput mene može ponovo da se oseća kao oduševljeno dete, ko zna kakav pozitivan uticaj to može imati na talentovane mlade ljude?

Svratite do ARC-a i uverite se sami.

Marko Vasiljević, ARC koordinator.